О нама

 

Обрад Кузељевић, инструктор алпинизма

– Алпинизмом сам почео да се бавим давне 1994. године, а алпиниста постао 2011. године, тад сам и завршио инструкторске течајеве. Инструктор сам постао 2012. године. Најзначајнија пењања сам имао у Алпима, пењући класике традиционалног алпинизма у Северно Триглавској стени Скалашка, Немшка, Санди Wисијак и др затим Пиззо Бадиле   (Норт Ридге) или Пиззо Ценгало, Гроссглоцкнер смером Маyрламп и велики број залеђених водопада и слапова, те неколико смерова у пределу Савојских Алпа.
Као инструктор, велику пажњу посвећујем традиционалном алпинизму, који у суштини и јесте највиши домен алпинизма, али и његов најатрактивнији и најекстремнији сегмент.
Члан сам Алпинистичке секције „Целтис”, Сомбор, али највише курсева имао сам у сарадњи са АСНС, која је уједно постала и најбројнија алпинистичка јединица у Србији.
Њихов рад, ентузијазам и посвећеност су уједно и мој мотив за рад и сарадњу са њима јер мени курсеви не представљају обавезу већ задовољство. Задовољство је веће када после одржаних полазних курсева исте људе видим на вишим нивоима обуке. Баш ова одлика је карактеристична за АСНС а мени представља задовољство и показатељ је и мога успеха. Рад секције бих оценио високом оценом јер на годишњем нивоу имају велики број попетих смерова али није само то – њихова жеља за знањем и напретком у алпинизму су оно што ме фасцинира.

Чланове АСНС питали смо каква су њихова пењачка искуства.

Денис Ивановић
– Млад сам к’о роса – тек тридесет девет и по, а у класичном планинарству/високогорству сам већ дужи низ година. У алпинизму две, три године. За АСНС сам се определио, јер ми се допала атмосфера у клубу. Мислим да је најмање осетно неко „такмичење” међу члановима, као и да су сујете на доста нижем нивоу него у неким другим клубовима (алпинистичким организационим јединицама). Разлог томе је што чланови највише долазе из класичних планинарских клубова, па су самим тим и етика, као и међуљудски односи на много вишем нивоу, захваљујући планинарским навикама да не стреме неким личним доказивањима другима, по било коју цену.
Такође и веома битан разлог је што се у АСНС и даље доста пажње поклања традиционалном пењању у стени (неопремљени смерови), што нам је у планини, ипак битније.
Мислим да Нови Сад има срећу, за нас пењаче, јер има природну стену и могућност свакодневног вежбања испод Петроварадинске тврђаве. Нажалост, немам прилику често да вежбам на њој јер сам из Бијељине (Р. Српска), али бих волео да имамо нешто слично у нашој равници. Такође, и Орлово бојиште за нас равничаре добро дође као вежбалиште за пењање дугих смерова.
Што се тиче пењалишта у Србији и иностранству, лично ми је свеједно. Пењање је пењање где год то било. Свако место, свака планина, стена имају неку своју драж. Стена код нас или иностранству поставља исти захтев – успети је попети. Али лепо је спојити и туризам са пењањем, мада највећа предност одласка у иностранство је упознавање других пењача, њихових техника и начина пењања.
У Србији се најопуштеније осећам на Каблару јер тамо начиних прве кораке, тако да кад кажем „моје пењалиште” мислим на Каблар и ако је удаљено 250 км од мене. Многи га и не воле ради веома „крушљиве” стене, али све има своје дражи.
Увек ћу препоручити бављење борилачким вештинама, али за планинарење и алпинизам вам није потребно никакво претходно бављење спортом. Међутим, саме ове активности, због своје екстремне психофизичке захтевности, ће вас натерати да почнете много више да радите на себи, у свим аспектима. Како вам се апетити у пењању буду повећавали, сами ћете полако прелазити на здравију исхрану, као и на подизање физичке издржљивости, а све то ће утицати и на јачу вољу и психичку стабилност.
Технике пењања вештачке стене и дугих смерова у природној стени нису исте. Али за одржавање кондиције, упењаности, сналажења „у детаљима” сигурно да добро дође. Дворанско и спортско пењање са планинарством и нису повезани. Међутим, алпинизам је врхунац планинарства и тамо где могућности високогораца престају, наступа алпинизам.
Истина да је код нас појам алпинизма, тренутно, више повезан са „роцк цлимбинг”-ом, из оправданих и неоправданих разлога, али се надам да ће се полако кретати, ипак, у смеру у којем би и требало, тако да алпинизам добије заслужено место у планинарству и то као његов најзахтевнији део.
Зашто би се други учланили у нашу секцију? Код нас неће затећи велику дозу „фенси” ствари, али ће сигурно осетити једну нормалну, пристојну и другарску атмосферу. Атмосферу где се трудимо помоћи једни другима, а не само мислити о својим интересима. Доста више се пажње поклања почетницима него постизању неких личних „рекорда”, тако да АСНС и даље држи до менторског рада са свршеним течајцима, а не да се након течаја препусте сами себи. Потенцирам „другарску” атмосферу, па тако и када се свађамо и то радимо другарски и из неког убеђења, а не личног користољубља. Али све то је од нас, ипак, направило најбројнији клуб у Србији.
Будућност? Ако буде здравља и новца, план је да током предстојеће зимске сезоне што више времена проведем у леду и снегу – на планини.

Јасмина Текић
– Имам 50 година, а пенајањем се бавим од 2009. – око седам година. У Новом Саду АСНС је једина алпинистичка секција и нисам сигурна да је могуће учити традиционално пењање било где другде.
Проблем са пењалиштима на Тврђави и Орловом бојишту је што има мало смерова и људи који редовно тамо тренирају заправо пењу стално једне исте смерове, а тако не може да се напредује. Разноврсност, сталне промене и повећавање тежине су нужни да би тренинг био добар.
По мом мишљењу, најбоље пењалиште у Србији је Јелашница. Од места где сам пењала у иностранству издвајам Калyмнос у Грчкој – по мени најбоље пењалиште у Европи и једно од најбољих у свету. Анталyа у Турској је такође добра. Ван Европе YангСхуо у Кини је једно од најспектакуларниј места, Краби Исланд на Тајланду за све који воле море и пењање. У Америци, Гункс Роцкс близу Неw Yорк-а је по многима најбоље место после Yосемите-а, пуно смерова од спортских до традиционалних свих тежина и дужина.
Пењач који не вежба на вештачкој стени је као играч који не ради сваки дан „стап”. Бавим се трчањем и мислим да је то важан спорт за све који желе у висине. Такође, и пењање без планинарења је као када неко хоће да учи да рони, а не зна да плива.
Било би лепо да се људи учлањују у спортске клубове из љубави према спорту и природи. Међутим, никада нас није било више на планети и никада људи нису били толико опседнути да буду изузетни и изнад других, а томе нарочито доприносе друштвене мреже. Одједном, екстремни спортови постају популарни. „Селф-броадцастинг”, самовеличања и самохваљења са једном поруком: „планинари, пењачи, алпинисти, тркачи и сви остали супермени су величанствени људи који живе величанствене авантуристичке животе, а сви остали су ништавни, досадни смртници”. „Ја се бавим ЕXТРЕМНИМ спортом – значи, ја сам бољи од тебе”. Има стара кинеска изрека: „Ја живим у планини и нико не зна за то”. Данас, она би требало да гласи: „Ја живим у планини и сви знају за то”.
Треба повећавати бројност секције, нарочито младих чланова, а изнад свега развити здраву комуникацију и сарадњу између пењачких и алпинистицких клубова, скција, одсека… Подељеност на кланове, „ко ће коме показати”, „ко је овакав, а ко је онакав”, један је од главних разлога зашто сем Сташе Гејо Србија нема никог интернационалне класе, а напољу расту веома талентована деца.

Андреј Теодоровић
Тридесетосма ми је година, а шест година. Оно што ме је привукло у АСНС јесте опуштена атмосфера приком тренинга. Једна од ретких активности где сваки пут кад дођете после дузе паузе, свима буде драго што сте се вратили без обзира на то колико тренинга сте пропустили.
Предности пењалиста Петроварадинска стена и Орлово бојиште су близина и доступност, тј. могућност доласка кад год смо расположени. Иако имамо термине за тренинге, нас нико не ограничава да дођемо кад год желимо. Искрено, долазим само у терминима тренинга, јер у друштву је увек лепше пењати.
У Србији сам пењао смери у Овчарско-кабларској клисури, Горњачкој клисури и на Борском столу. Борски стол је лепо место за посетити. Кад сте тамо као да ништа друго не постоји на свету, јер тамо сте скоро одсечени од света и можете се посветити пењању. У близини дома се налази и језерце, тако да је у летњим месецима занимљивији садржај. Јако важна је и Овцарско-кабларска клисура која је, малтене домаћи терен. Углавном је то пењалиште на ком се започиње и завршава сезона.
Дурмитор је јако лепо место зими. Пењање на врхове кад је све бело, чисто и мирно около баш је лепо искуство, а то можете тамо често доживети.
Вештачка стена је јако корисна за тренинг и омогућава да током зиме припремим за пењачку сезону на природној стени. Природна је, наравно, више за узивање. Лепо је што као секција имамо могућнт тренинга на вештачкој стени.
Мислим да су сви спортови који развију осећај равнотеже и еластичност мишића компатибилни с пењањем. Ипак, посебно бих издвојио тенис.
Планинарење је део алпинизма, јер углавном већина пењања почиње и завршава се шетњом, а да би то све било што лакше, важно је бавити се планинарењем. Планинарење и алпинизам имају много додирних тачака, тако да тешко можемо одредити где једно почиње а друго се завршава.
Зашто људи треба да су учлане у нашу секцију? Због опуштене атмосфере, ако хоће да уживају у пењању треба да сврате и пробају.
Моји планови су да се опробам на Маyерлрампе и Паллавициниринне.

Владимир Бобић
– Имам 37 година, а алпинизмом се бавим две и по године. За АСНС сам чуо од пријатеља, колеге планинара и пожелео да се опробам. Наша пењалишта, Петроварадинска стена и Орлово бојиште, имају по пар кратких „смери”, али смо срећни да уопште имамо природну стену за тренинг усред равнице. Иако ове стене не пружају велики избор за пењање сасвим су довољне за тренинг. Уз мало маште, постојеће смери се могу пењати на неколико начина. С обзиром да се алпинизмом бавим тек нешто више од две године, нисам имао прилике да посетим више пењалишта. До сада сам био у Горњачкој клисури и Овчар Бањи. Више ми се свиђа Горњак јер је стена лепа и чиста, док је у Овчар Бањи више крушљива. Нисам љубитељ вештачке стене, али је згодна за одржавање форме у зимском периоду. Раније сам се бавио каратеом, за који мислим да је компатибилан са свим спортовима. Због мањка времена сам престао да тренирам карате, па сам почео да вежбам свако друго јутро пред посао. Алпинизам је логичан корак напред сваког планинара високогорца. Сматрам га највишим обликом планинарења. Док за спортско пењање не мора ни да се излази напоље…
АСНС је одлично место за прве кораке у алпинизму, јер се састоји од алпиниста свих нивоа који врло радо примају и
помажу новајлијама. За мене је алпинизма попут степеништа. На крају су највише планине и најтеже стене, али за сад још увек планирам лагано – степеник по степеник радим на својој форми, техници, знању и, наравно, успут уживам у томе.