Хајла у децембру 2018.
Једну од лошијих пењачких година за алпинистички одсек „Нови Сад“ хтедосмо завршити неким финим, зимским пењањем и прва идеја је била Гросглокнер. Међутим, -30 целзијусових степени и ветар од 80км на час су рекли: „ Аустрију видети нећете.“. Уз подршку Комисије за алпинизам ПС Војводине и финансирање трошкова пута, одлучујемо се за Хајлу. Зашто Хајла? Деловала нам је мало мистично, а и чудно нам је било да нема података о алпинистичким успонима на њој. Ако не може Гросглокнер, барем да буде нешто необично. Морам да се захвалим на несебичној помоћи Ненаду Трипковићу (алпинистички инструктор – АО Јастребац) , али његови описи су, за нас, на погрешној страни планине јер бисмо ми да пењемо са северне стране. Такође, хвала АОБ-у и Милану Смиљанићу (Хамзи), на прослеђивању описа смера „Хајле Селасије“ и који је једини, за који ми знамо, забележени смер на Хајли. И, опет, АОБ и Јовани на подршци у логистици или проналажењу паркинг места у снегом затрпаном Београду.
Коначно, четвртак / петак (20 – 21. децембар 2018.)
Иако ја из Бијељине у Београд стижем у поподневним сатима, а остатак екипе из Новога Сада (Александра, Един, Влада и Андреј) креће у 21.00, уопште ми није сметало да касним цео сат на договорено место за састанак. Њима моје кашњење није било претерано смешно, али настављамо пут ка Крушевцу! Ту се уверавам у тврдњу да Новосађани не разликују Крушевац, Крагујевац и Краљево, тако да уместо планираног пута ка Крушевцу, ипак идемо преко Крагујевца ка Новоме Пазару. Нови Пазар, устаљено, доручак и око 6.00 стижемо у Рожаје. У Рожајама планирасмо да купимо неких стварчица, међутим, Црна Гора је то. На свим радњама пише да раде од 7.00, али не верујте свему што прочитате. Коначно се налазимо са Февзијом Феком Куртагићем, који од тада брине о нама. Пребацујемо ствари код њега у џип и имамо феноменалну вожњу по снегом затрпаним планинским путевима. Долазимо са супротне стране од Банџова. Џип остаје код старе уљаре, а ми настављамо пешке ка дому Гропе, под Хајлом. Већ се да наслутити да је снег веома лош за пењање, али нада последња умире. Након пар сати хода и сећајући се речи из описа смера „Хајле Селасије“ како Хајла пуно пружа за пењање, остајем запањен призором и изгледом стене. У моменту се запитах и зашто смо, уопште, долазили и шта ћемо пењати?! Централни део северне стране, заиста, делује импознантно. Покушавајући се повратити од шока, уочавам нешто што би могао бити феноменалан смер. Неких 150мнв снега 60-70 степени, растежај (40 – 50метара) вертикалне стене и још једно два растежаја снегом до гребена ка врху од неких 80 степени. Док тражим и резервну варијанту, јер је ова стена упитна да ли је можемо попети, пристижу и остали. Саопштавам им идеју, на шта Фека коментарише.
- Смер би био супер, ако би га могли попети, али имате већи проблем од те стене.
- Који???
- Видиш ли ону рупу?
- Видим.
- Е, ту мечка спава.
Тако да је остала та резервна варијанта, као могућност. Коначно стижемо у дом. Фека нас угошћава као најрођеније. Ватрица, ракијица и мало ужине док нам не спреми вечеру. Свесни лошег снега за пењање, пршић у који се упада и изнад колена, разматрамо које су нам варијанте за пењање. Влада, Един и Андреј размишљају о понављању смера „Хајле Селасије“ или пењања на врх који се налази изнад самога дома на Беговом брегу, а Александра и ја одлучујемо ићи на супротну страну и пењати оно што изабрах као резервну варијанту при доласку. Един и Влада одоше да испрте прилаз смеру да ујутру не губе време и снагу. Након неког времена одлазим и ја да урадим исто ка Александрином и мом замишљеном смеру. Већ у старту видим да је то немогућа мисија. У једном моменту примећујем Владу и Едина да нису отишли ка смеру „ Хајле Селасије“, већ да пењу на тај оближњи врх на Беговом брегу. Много се муче. Одоздо се види да снег не држи. Настављам са прћењем, али након једнох сата нисам ни трећину прешао, а мрак пада. Повратак у дом. Разговарамо са Едином и Владом који су успели изаћи на врх Беговог брега, о квалитету снега. Њихов утисак је да је веома лош и закључујемо да нећемо ништа, сутра, смерски пењати већ планинарском стазом отићи на врх.
Субота 22. 12. 2018.
Ујутру крећемо из дома ка врху. Плус два степена и снег још лошији него јуче. Уз велике напоре стижемо до кулоара који води зимском планинарском стазом. Негде на половини кулоара, Александра и ја одлучујемо да, ипак, пробамо нешто смерски попети. Успевамо од опреме скупити четири гуртне и прусик, а у дому је остало опреме да можемо К2 попети. Остатак екипе наставља ка врху, а нас двоје се пребацујемо до под стену где смо намеравали пењати. Од јуче замишљеног смера одустајемо јер немамо ништа за осигуравање у стени.
Јованин смер
Одлучујемо се за смер који делује да је цео под снегом и да имамо бориће за међуосигуравање. Како смер из равно горе, завија удесно, па нагло улево, видимо да су ти борићи високо изнад нас и да нам не могу бити од помоћи, али настављамо. Смер је свеукупно од 50 до 70 степени, уз на пар места и мало већим нагибом. Пењемо ненавезани, али како се нагиб диже, због много лошег снега, пењати је све теже. У једном моменту долазим до дела где због нагиба нема много снега, а пршић брзо нестаје под ногама. Камење се котрља под дерезама, алатке (бајле, цепини) не држе. Навезујемо се на уже. Након двадесет и који метар на некој гранчици правим мећуосигурање. Након тога смер иде у нешто већи нагиб и микс не знам ни ја чега. Након још петнаестак метара јачег нагиба, лошег снега, камења које се не држи, грана и једине среће када се алатка забије у земљу, успевам доћи до неких грана и направити осигуравалиште. Некако и Александра успева попети тај део који ја додатно разрових и разматрамо шта нам је чинити. Наставити или се вратити. Већ до сада потрошисмо пуно времена. Али за назад бисмо морали оставити опрему на гранама јер немамо око чега обмотати уже, а снегу не верујемо за снежно сидриште. Чуј, оставити опрему?! Настављамо даље. Остатак смера је под снегом али и даље много лошим. У једном моменту, на том делу највећег нагиба, пропадам до руку у неку крошњу дрвета. Уз мноштво знаних и незнаних ружних речи и зашто ми је ово требало, успевам се ишчупати и наставити даље док нисам осетио да немам више ужета. Правим осигуравалиште у снегу и Александру осигуравам „преко леђа“. Пењемо се још десетак метара на, како смо ми мислили, снегом покривен пропланак. Испоставља се да је то класичан, више метара висок, снежни нанос „на нож“, настао одбијањем ветра од планине. Пречамо двадесетак метара по ножу до неке стене са које крећемо у силазак уз неколико „абзајла“. Од једног откопанаог врха дрвцета, до другог и тако до под смер. Већ на половини силаска је пао мрак, тако да из смера излазимо под лампама и коначно крећемо ка дому где нас чека остатак забринуте екипе, јер је наше пењање трајало малу вечност. Резиме смера би био, у добрим условима, да је то један фин, школски, средње тежак смер око 200мнв. Тежински нивоа Пантиног жлеба на Дурмитору, али због услова нашег пењања, нама је изгледао као да смо попели север Матерхорна. Због датума на који пењасмо смер и њене помоћи у логистици, смер називамо „ Јованин“. Ваљда буде вредело којег пива, од дотичне. Истовремено, док смо ми пењали смер, Един, Владо и Андреј су наставили ка врху Хајле. Успевају изаћи на седло под гребеном и гребен. Ту виде да су, пртећи снег, много времена изгубили и да не би имало смисла настављати даље ка врху. Одлучују да се врате. У повратку сваку прилику користе за комуникацију са нама, бодрење и довикивање колико се могло од јаког ветра. У касним сатима, јер се нас двоје вратисмо око 20.00 часова, скуписмо се сви у дому и навалисмо на Фекину храну и веће количине разних сокова од воћа….шљива, грожђа, хмеља, јер ипак мора се здраво хранити. Како је ноћ одмицала и јутро се приближавало, пецарошке, ловачке и алпинистичке приче су добијале на јачини, а ми бивали све јачи алпинисти док коначно нисмо легли.
Недеља 23.2.2018.
Након два сата спавања огласише се први петлови и остале животиње са будилника мобилних телефона. Поспремање дома. Паковање ствари и повратак ка Џипу. Још једна луда вожња по снегу. У Рожајама пребацујемо ствари у Владин аутомобил. Али, Фека нам не да да одемо док не упоредимо Рожајске ћевапе са онима из Пазара. Закључак не бих износио, јер треба понови ићи тамо, али из моје Семберије су најбољи. Повратак назад, устаљеним путем преко Крушевца. Не, ипак Крагујевца, до Београда. Остављају ме код Ургентног (пу, пу, пу) и свако на своју страну до Новога Сада, односно Бијељине.
Резиме викенда:
Нисмо се покајали због избора Хајле. Напротив, сигурно ћемо се вратити. Централна стена је заиста веома изазовна за пењање и тешко да се ту може нешто пењати, осим ако снег не би био баш залеђен јер при излазу на гребен иде и до 90 степени под стрехе, а о стенама и да не говорим. Међутим, ободне стране пружају велике могућности и разне тежине пењања. Оно што још повећава драж пењања на Хајли је што све што пењете је првенствено, тако да не знате шта вас чека. Ако је и било пре пењања, није остало забележено. Барем ми нисмо успели доћи до података. Смештај у дому Гропе на 1900мнв је феноменалан, а о указаној бризи и гостопримству од стране Феке било би мало још оволико писати. Тако да уз АОБ-ов смер „Хајле Селасије“ и АОНС уписује „Јованин“ и надам се да ће ово погурати и остале да посете Хајлу и да је ишарамо смеровима, јер као планина то заслужује.
Велики поздрав од АОНС екипице: Александре, Владе, Едина, Андреја и мене
Денис Ивановић