Severna stena Triglava
Dolga nemška smer
U severnoj steni Triglava nalaze najduži i najlepši klasici alpinizma ovih prostora. Mislim da će se svako ko se bavi alpinizmom složiti da sebe teško da može nazvati alpinistom, a da se pritom nije dokazao upravu u severnim stenama Triglava. Smerovi u ovoj steni predstavljaju ne samo penjački već i kondicioni, mentalni i možda i najbitnije orijentacioni izazov. Tako da bi se upustio u penjanje i najlakših smerova nephodno je ne malo iskustvo u tradicionalnom alpinističkom penjanju. Nespremnost, lutanje, panika ili bilo koji drugi nedostatak u pripremi može da utiče kobno na uspeh penjanja u steni dugačkoj 1000 metara. Smatrao sam da bi Slovenska smer trebala da bude logičan početak i smer kroz koju bi se upoznali sa ovim stenama. Međutim, uz konsultacije sa ostatkom ekipe i detaljnijim proučavanjem shvatio sam da ni Nemška smer (Nemački smer) nije preveliki zalogaj.
Pripreme za ovaj podvig su davno počele, jer želja za penjanjem u servernoj steni Trigala postoji manje više od kako sam počeo da se bavim alpinizmom. Iz priča našeg instruktora Obrada Kuzeljevića (Kukija) shvatio sam da je to prvi pravi test za svakog alpinistu. Samim tim ovo mi je postao prvi ozbiljan cilj ka kom ću stremiti. Naravno da mi u početku to nije preokupiravalo misli, već je nekako lebdelo u pozadini kao motivacija da radim na sebi i napredujem uz lestvice alpinizma. Vremenom je savladavanje ovog izazova postalo realnije, a pripreme su postale konkretnije. Kao što su penjanja dužih tradicionalnih smerova u Biokovu, Veležu i Žijevu. Skupljanje informacija i opisa smerova. Isto tako se i ekipa sposobna za ovaj poduhvat iskristalisala i izbor partnera se suzio na Damjana Gatarića i Saru Pirnat, sa kojima sam trenirao, penjao, delio slične ciljeve, pa i planirao ovaj „zločin“. Moram ovde priznati i zahvaliti Damjanu jer se najviše potrudio oko pripremnog materijala. Napravio je plan akcije i preveo opis smera iz knjige Slovenske stene (Tine Mihelič, Rudi Zaman). Četvrtog člana tima u početku nismo imali i bili smo spremni da penjemo u trojnoj navezi, kao i mnogo puta do tada. Međutim na kraju naš tim pojačao Milan Makojević, iskusan i dobar penjač iz Ovčar banje. U naveze smo se podelili tako da penju Sara i Damjan, a Milan i ja.
Kako se datum primicao uzbuđenje i neizvesnost su rasli, jer niko od nas do tada nije penjao ništa u triglavskoj steni. Osećanja koja su se nagomilala mogu samo da uporedim sa osećanjima pred penjanja u početku moje skomne alpinističke karijere. U Sloveniju smo krenuli u petak 13. avgusta 2021. (da, da petak 13.) u 6 ujutro. Da bi izbegli gužvu granicu sa Hrvatskom prešli smo kod Iloka. Dalje na putu nismo imali većih zastoja do pred sam kraj puta, jer je na granici Slovenije sa Austrijom bila dugačka kolona, pa smo mileli do isključenja prema Mojstrani. Već vožnja kroz Sloveniju je oduzimala dah, a kad smo stigli u Aljažev dom oči su nam bile prikovane na ogromnu stenu pod Triglavom i Nemšku smer, cilj našeg putovanja. Nijedna slika ne može pripremiti čoveka na ovako veličanstven prizor. Nemoguće je ne uplašiti se i ne osetiti se sitnim. Uz večeru smo s’terase doma gledali u naš smer i prepoznavali ključne detalje koji će nam narednog dana biti orijentiri u napredovanju ka vrhu. Nemška smer ima nekoliko načina da se završi. To će nam omogućiti da u toku penjanja odlučimo da li da završimo nešto ranije, jednom od kraćih varijanti ili da izađemo na sam vrh Triglava, čemu smo se svi nadali.
U subotu u 4 ustajemo i nakon doručka i poslednjih priprema oko 5 krećemo kroz mrak doline Vrata. Pogledi su i dalje uprti gore, a stena se pred nama menja, jer se iz drugog ugla otvaraju novi detalji u smeru. Pod smer prvi stižemo Milan i ja i odlučujemo da ne gubimo vreme i ulazimo u smer oko 6:50. Smer je ocenjena kao trojka-četvorka, međutim slovenačke ocene su malo jače od onih koje smo navikli da penjemo. Odlučio sam da odmah obujem penjačice jer sam imao stare i komotne u kojim sam mogao provesti ceo dan bez problem. Milan je prvi cug popeo u patikama da bi nakon toga i on rešio da obuje penjačice jer se u njima brže i lakše kretalo po steni bez obzira na ocenu. Prvi deo smera, nekih 500 metara se završava na Nemškom turncu (Nemačka kula) i ne prelazi ocenu III+. Prilično je lak za orijentaciju uz praćenje skice i opisa, a i na svakom sidrištu su se nalazila po 2 klina. Naizmenično smo vodili i nismo se zadržavali na svakom sidrištu već smo penjali koliko smo imali užeta, da bi što više vremena uštedeli. Jedino mesto gde smo malo „zalutali“ bio je ulazak u grad. Grad je deo smera kojeg karakteriše nekoliko tornjeva (kula), pa tako i podseća na gradić. Milan je krenuo da se penje uz jedan od tornjeva, pa je bilo nezgodno da se vraća, tako da smo izašli na njegov vrh, a onda se spustili na greben koji je spajao grad sa glavnom stenom. Ovde su nas pretekli Sara i Damjan, jer su obišli ovaj toranj pri dnu sa desne strane. Nakon sledećeg rastežaja smo već bili na Nemškom turncu. Prvi deo smera završavamo u 10:50, tako da nam je za prvih 500 metara trebalo 4 sata. Zadovoljni prolaznim vremenom odlučujemo da nastavimo da penjemo najdužu varijantu smera, s’tim da bi na vrh verovatno izašli stazom. Naravno, pre nastavka napravili smo pauzu za obrok, upis u knjigu koja se tu nalazi i iščitavanje opisa predstojećeg dela smera. Pogled koji se odavde pruža ne bih umeo opisati, tako da neću trošiti reči. Samo ću reći da se pred nama pružao pogled na dolinu Vrata, koju ograđuju okolni vrhovi.
Prvi i drugi deo smera spajaju Zlatorogove staze, horizontalni smer koji se proteže dužinom cele severne stene Triglava. Ovaj deo Zlatorogovih staza je uglavnom prekriven snegom, međutim toplo leto ga je znatno omanjilo. Krećemo se stenom levo od snega i jednim delom pratimo Zimmer-Jahn (Cimerijana) izlaz (jedna od kraćih varijanti Nemške smeri). Prelazimo preko Nemške grape i upućujemo se ka oknu na Nemškom steberu (stubu). U ovom momentu nismo sigurni gde smo se uključili u smer i gubimo dosta vremena u raščitavanju skica. Ali iznad nas se nalazio mali plato, pa odlučujemo da nastavimo gore, da vidimo da li ćemo se tamo bolje orijentisati. Milan i ja opet (kao kaznena ekspedicija) ulazimo u ne planirani detaljčić posle kog izlazimo na policu sa dva klina. Sad smo sigurni da smo i dalje u smeru, a i prepoznajemo lakši cug koji se proteže po samom grebenu. Na kraju ove šetnje se levo odvaja Lassov izlaz, a mi nastavljamo policom desno pored malog tornjića i iza grebena, pa pravo gore preko lepe bele stene. Izlazimo na policu na kojoj se sa desne strane proteže ogromna, predivna ljuska. Prvo smo penjali po njenoj ivici, pa između ljuske i glavne stene i na kraju opet po ljusci do njenog samog vrha. Sa vrha ljuske se prekorači na glavnu stenu i preči u levo, a zatim žljebom pravo gore. Gore nas opet čeka lakši teren prekriven siparom. Dalje desno se vidi pukotina kojom se izlazi na stazu kroz Plemenice. Ipak odlučujemo da izađemo pravo gore kroz zanimljiv detalj na Kugyjevu policu. Ovde sam se držao ploča uz žljeb jer je delovalo da je lepo penjanje (i jeste), međutim kasnije sam morao da zalomim u levo što je povećalo trenje užeta i otežalo mi na samom izlazu iz smera. Penjanje završavamo u 17:40, drugim rečima penjali smo nekih 11 sati. Pošto nismo planirali da noćimo u domu Kredarica odlučili smo da ne idemo na vrh već da se uputimo nazad u dolinu Vrata i Aljažev dom. Za povratak smo odabarali put preko Plemenica. Ovo je mnogo duža staza i ne bih je preporučio posle celodnevnog penjanja. Ipak nagrađeni smo prelepim pogledima sa obe strane grebena, čak smo se i našli licem u lice sa čuvenom triglavskom Sfingom. Sa Plemenica smo se spustili jednom od, kažu, najlepših ferata na Triglavu, Bambergovim putem. Umor i mrak koji nas je tu uhvatio nisu nam dozvolili da u potpunosti uživamo u njoj. Uz svetla čeonih lampi se spuštamo na prevoj Luknja, a zatim siparom i stenovitom stazom do puta kojim smo došli pod stenu. Umorni i izlomljeni stižemo u dom nešto posle 11 časova. Tetkica reče da je zaključala zlatoroga, tako da smo morali da se zadovoljimo vodom i izotonicima.
Ujutro je usledio doručak uz dobro poznat pogled. Svako ko se bavi ovim sportom zna koliko se bolje vide detalji u steni kroz koju su prošli. Više nismo stranci, a družićemo se opet siguran sam.