Paklenica avgust 2019.

PAKLENICA avgust 2019.

            U sredu (31. jula) četiri člana AONS-a (Ljiljana Spasojević, Damjan Gatarić, Dragan Pavlović i Sara Pirnat) zaputili su se u Paklenicu – najveće hrvatsko penjalište koje je dobro poznato u celom regionu, pa i u svetu. Iako su im svi govorili da ne idu u Paklenicu u doba godine jer je pretoplo, stena će biti vrela i ništa neće moći da se penje, naši penjači tvrdoglavo odlučuju da ne slušaju nikoga, šta im može malo sunca. Kreću iz Novog Sada oko 15h, stižu u Starigrad (mesto nadomak Paklenice u kome su bili smešteni) kasno uveče i odmah ležu na spavanje kako bi sutradan bili odmorni za dugoočekivani prvi dan penjanja na ovom prelepom penjalištu o kojem su čuli samo reči hvale.

Plan za četvrtak (1. avgust) bio je da se popnu jedan ili dva lakša smera kako bi se zagrejali, upenjali i osetili pakleničku stenu. Ljiljana Spasojević i Sara Pirnat odlučuju se za smer po imenu Nosorog, visok 150 m ocene V. Ovo je jedno od najpoznatijih lakših smerova u Paklenici, verovatno zbog svog veoma dugog i napornog pristupa (svega tri minuta hoda od parkinga!) … tako da je idealan za penjače koji su previše lenji za duže pristupe, a i za našu družinu koja je i dalje iscrpljena od jučerašnjeg dugog puta. Damjan Gatarić i Dragan Pavlović odlučuju se za Lidijin smer (takođe ocene V, 90 m), koji se nalazi odmah pored Nosoroga. Međutim, obe naveze vrlo brzo su shvatile da ovi smerovi nisu bili pravi izbor jer su direktno izloženi suncu. Zapravo se velika većina smerova u Paklenici nalazi se sa druge strane puta i oni su dobar deo dana u hladu, ali eto, naši penjači su se odlučili baš za ovaj blok koji je jedini osunčan, jer šta im može malo sunca. Nakon mnogo sati paklenog penjanja, izgoreli penjači zaključuju tri stvari:

1. Nikada više neće penjati na ovom bloku.
2. Ocene u Paklenici su mnogo jače nego ocene na penjalištima u Srbiji.
3. Orijentacija u smerovima u Paklenici je nekada pomalo teška. „Pa kako može biti teška, nije kao da penjete tradiciju, samo treba da pratite boltove!“, pomislio bi neko ko još nije bio u Paklenici. Upravo u tome je problem, ima mnogo smerova koji se nalaze baš blizu, ponekad se i prepliću na više mesta, tako da je nekad vrlo lako zavarati se i pokrenuti pratiti pogrešne boltove ili klinove, koji se zapravo uključuju u neku osmicu, a ti ušao u peticu.             

Drugi dan (petak – 2. avgust) prošao je mnogo bolje. Pošto su ovaj put skapirali na kojoj strani treba da penju ukoliko žele da izbegnu sunce, obe naveze se odlučuju za nešto lakši smer – Tinin smer (desna varijanta) ocene IV+ i dužina 110 m. Ovaj smer su popeli kao od šale i to je upravo ono što im je trebalo nakon pomalo obeshrabrujućeg prvog dana. Nakon ovoga Damjan Gatarić i Sara Pirnat odlučili su se da oprobaju u još jednom smeru, te biraju smer u blizini Tininog po imenu Fleks i Reks (120 m, V+). Tada ponovo uviđaju da su ocene u Paklenici stvarno mnogo jake, ali uprkos tome uspevaju da popnu ovaj smer bez ikakvih problema (jer su i oni mnogo jaki) i sa ponosom shvataju da su se ovogodišnji brojni treninzi i te kako isplatili.


Trećeg dana (subota – 3. avgust) odlučuju malo da promene naveze, te se Dragan Pavlović i Ljiljana Spasojević vraćaju na Tinin smer i ovog puta penju levu varijantu (koja je ista težina i dužina kao desna), a Damjan Gatarić i Sara Pirnat odlaze da penju smer Doktor Frankenštajn (VI-, 150 m) za zagrevanje. Pošto vrlo lako i brzo uspevaju da ga popnu, Damjan i Sara su zaključili da su dovoljno upenjani da pokušaju nešto teško, i odluka pada na smer Endi i Maks (70 m, VI) … barem su tako mislili … Posle popeta prva dva kratka cuga, oboje stoje zagledani u predstojeći treći, a ujedno i poslednji cug, koji deluje abnormalno teško. Na kraju nekako, ni sami ne znaju kako, uspevaju da popnu, i to uz stalno psovanje prokleto teških pakleničkih šestica (možda ipak nisu bili toliko jaki kao što su mislili). Na kraju se ispostavilo da su u startu ušli u pogrešan smer i da su mesto njega u stvari popeli smer Franc Hohensin sa 60m, ocene VII-! Ovo je veliki uspeh s obzirom da je paklenički VII- nalik srpskom VII+.

U nedelju (4. avgusta) naveze se ponovo vraćaju u formaciju od prvog dana i svo četvoro se upućuju ka Centralnom kaminu (180 m, V+), takođe jednom od najpoznatijih i najpenjanijih smerova u Paklenici, bilo bi šteta da se ne popne. Penjanje prolazi bez problema i svoje četvoro izlaze na vrh.


Narednog dana (5. avgusta) Damjan i Sara već kuju planove za sutradan (u planu je Mosoraški, 350m ocene VI+, definitivno najpoznatiji smer u Paklenici), pa shvataju da će naredni dan biti vrlo naporan i dug, te je najpametnije da odmore i sačuvaju što više snage. Ali pošto je grehota provesti dan u Paklenici a ne penjati, odlučuju se za smer Catch the rainbow (100 m, V+). Ovaj smer se na kraju pokazao kao nešto zahtevniji nego što su očekivali, ali u isto vreme vrlo lep i prava uživancija za penjanje.

Poslednji dan ovog putovanja (6. avgust) Damjan i Sara rano ujutru polaze ka Mosoraškom. Ono što znaju o ovom smeru je da je veoma popularan, te je na njemu često gužva, zna se desiti da ga istovremeno penju 4-5 naveza. Zbog toga što je toliko često penjan, pojedini delovi smera (a pogotovo najteži cug) su toliko izlizani da su smeru već par puta dizali ocenu. Uprkos svemu tome, odlučuju da ga ipak penju jer imaju želju da popnu nešto duže, a ovaj smer od 350 m je idealan jer je ocena u okviru njihovih penjačkih sposobnosti, a znaju da ih na vrhu čeka očaravajući pogled na more i okolne stene sa Anića kuka koji je visok 712 mnv. Na putu do tamo su se zapitali da li su možda napravili grešku što su ostavili ovako nešto za poslednji dan, kada su već oboje iscrpljeni od pet dana penjanja. Za pristup im je trebalo oko 40 minuta i odmah uspevaju da nađu ulaz u smer koji je obeležen legendarnim ogromnim karabinom koji je okačen o isto toliko veliki klin. Prvih par cugova (ima ih ukupno deset) uspevaju da popnu iznenađujuće brzo i lako i posle par sati penjanja dolaze do ulaza u najgori cug, veliku pukotinu o kome svi pričaju da je abnormalno izlizana. Na kraju se ispostavlja da ljudi preteruju i da je pukotina skroz penjiva, jeste izlizana ali da ne predstavlja neku otežavajuću okolnost, tako da nije bilo šlajfovanja po steni. Nakon ovog i još dva lakša cuga, naša dva penjača AONS-a nakon pet i po sati penjanja srećni izlaze na vrh Anića kuka. Na kraju se ispostavilo da je vredelo čekati poslednji dan za ovaj smer jer nije bilo gužve (bilo je samo dve naveze u smeru iza Damjane i Sare, ali su bili dosta ispod njih i to im nije predstavljalo problem), vikendom je ovaj smer verovatno mnogo prometniji. Ispostavilo se da je Mosoraški došao kao šlag na tortu ovog putovanja.

     Sva četiri člana družine su srećna, zadovoljna i ponosna brojem ispenjanih smerova. Paklenica im je dokazala da su u dobroj formi i da su spremni i za teže stvari.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *