Пакленица август 2019.

ПАКЛЕНИЦА август 2019.

            У среду (31. јула) четири члана АОНС-а (Љиљана Спасојевић, Дамјан Гатарић, Драган Павловић и Сара Пирнат) запутили су се у Пакленицу – највеће хрватско пењалиште које је добро познато у целом региону, па и у свету. Иако су им сви говорили да не иду у Пакленицу у доба године јер је претопло, стена ће бити врела и ништа неће моћи да се пење, наши пењачи тврдоглаво одлучују да не слушају никога, шта им може мало сунца. Крећу из Новог Сада око 15h, стижу у Стариград (место надомак Пакленице у коме су били смештени) касно увече и одмах лежу на спавање како би сутрадан били одморни за дугоочекивани први дан пењања на овом прелепом пењалишту о којем су чули само речи хвале.

План за четвртак (1. август) био је да се попну један или два лакша смера како би се загрејали, упењали и осетили пакленичку стену. Љиљана Спасојевић и Сара Пирнат одлучују се за смер по имену Носорог, висок 150 м оцене V. Ово је једно од најпознатијих лакших смерова у Пакленици, вероватно због свог веома дугог и напорног приступа (свега три минута хода од паркинга!) … тако да је идеалан за пењаче који су превише лењи за дуже приступе, а и за нашу дружину која је и даље исцрпљена од јучерашњег дугог пута. Дамјан Гатарић и Драган Павловић одлучују се за Лидијин смер (такође оцене V, 90 м), који се налази одмах поред Носорога. Међутим, обе навезе врло брзо су схватиле да ови смерови нису били прави избор јер су директно изложени сунцу. Заправо се велика већина смерова у Пакленици налази се са друге стране пута и они су добар део дана у хладу, али ето, наши пењачи су се одлучили баш за овај блок који је једини осунчан, јер шта им може мало сунца. Након много сати пакленог пењања, изгорели пењачи закључују три ствари:

1. Никада више неће пењати на овом блоку.
2. Оцене у Пакленици су много јаче него оцене на пењалиштима у Србији.
3. Оријентација у смеровима у Пакленици је некада помало тешка. „Па како може бити тешка, није као да пењете традицију, само треба да пратите болтове!“, помислио би неко ко још није био у Пакленици. Управо у томе је проблем, има много смерова који се налазе баш близу, понекад се и преплићу на више места, тако да је некад врло лако заварати се и покренути пратити погрешне болтове или клинове, који се заправо укључују у неку осмицу, а ти ушао у петицу.             

Други дан (петак – 2. август) прошао је много боље. Пошто су овај пут скапирали на којој страни треба да пењу уколико желе да избегну сунце, обе навезе се одлучују за нешто лакши смер – Тинин смер (десна варијанта) оцене IV+ и дужина 110 м. Овај смер су попели као од шале и то је управо оно што им је требало након помало обесхрабрујућег првог дана. Након овога Дамјан Гатарић и Сара Пирнат одлучили су се да опробају у још једном смеру, те бирају смер у близини Тининог по имену Флекс и Рекс (120 м, V+). Тада поново увиђају да су оцене у Пакленици стварно много јаке, али упркос томе успевају да попну овај смер без икаквих проблема (јер су и они много јаки) и са поносом схватају да су се овогодишњи бројни тренинзи и те како исплатили.


Трећег дана (субота – 3. август) одлучују мало да промене навезе, те се Драган Павловић и Љиљана Спасојевић враћају на Тинин смер и овог пута пењу леву варијанту (која је иста тежина и дужина као десна), а Дамјан Гатарић и Сара Пирнат одлазе да пењу смер Доктор Франкенштајн (VI-, 150 м) за загревање. Пошто врло лако и брзо успевају да га попну, Дамјан и Сара су закључили да су довољно упењани да покушају нешто тешко, и одлука пада на смер Енди и Макс (70 м, VI) … барем су тако мислили … После попета прва два кратка цуга, обоје стоје загледани у предстојећи трећи, а уједно и последњи цуг, који делује абнормално тешко. На крају некако, ни сами не знају како, успевају да попну, и то уз стално псовање проклето тешких пакленичких шестица (можда ипак нису били толико јаки као што су мислили). На крају се испоставило да су у старту ушли у погрешан смер и да су место њега у ствари попели смер Франц Хохенсин са 60м, оцене VII-! Ово је велики успех с обзиром да је пакленички VII- налик српском VII+.

У недељу (4. августа) навезе се поново враћају у формацију од првог дана и сво четворо се упућују ка Централном камину (180 м, V+), такође једном од најпознатијих и најпењанијих смерова у Пакленици, било би штета да се не попне. Пењање пролази без проблема и своје четворо излазе на врх.


Наредног дана (5. августа) Дамјан и Сара већ кују планове за сутрадан (у плану је Мосорашки, 350м оцене VI+, дефинитивно најпознатији смер у Пакленици), па схватају да ће наредни дан бити врло напоран и дуг, те је најпаметније да одморе и сачувају што више снаге. Али пошто је грехота провести дан у Пакленици а не пењати, одлучују се за смер Catch the rainbow (100 м, V+). Овај смер се на крају показао као нешто захтевнији него што су очекивали, али у исто време врло леп и права уживанција за пењање.

Последњи дан овог путовања (6. август) Дамјан и Сара рано ујутру полазе ка Мосорашком. Оно што знају о овом смеру је да је веома популаран, те је на њему често гужва, зна се десити да га истовремено пењу 4-5 навеза. Због тога што је толико често пењан, поједини делови смера (а поготово најтежи цуг) су толико излизани да су смеру већ пар пута дизали оцену. Упркос свему томе, одлучују да га ипак пењу јер имају жељу да попну нешто дуже, а овај смер од 350 м је идеалан јер је оцена у оквиру њихових пењачких способности, а знају да их на врху чека очаравајући поглед на море и околне стене са Анића кука који је висок 712 мнв. На путу до тамо су се запитали да ли су можда направили грешку што су оставили овако нешто за последњи дан, када су већ обоје исцрпљени од пет дана пењања. За приступ им је требало око 40 минута и одмах успевају да нађу улаз у смер који је обележен легендарним огромним карабином који је окачен о исто толико велики клин. Првих пар цугова (има их укупно десет) успевају да попну изненађујуће брзо и лако и после пар сати пењања долазе до улаза у најгори цуг, велику пукотину о коме сви причају да је абнормално излизана. На крају се испоставља да људи претерују и да је пукотина скроз пењива, јесте излизана али да не представља неку отежавајућу околност, тако да није било шлајфовања по стени. Након овог и још два лакша цуга, наша два пењача АОНС-а након пет и по сати пењања срећни излазе на врх Анића кука. На крају се испоставило да је вредело чекати последњи дан за овај смер јер није било гужве (било је само две навезе у смеру иза Дамјане и Саре, али су били доста испод њих и то им није представљало проблем), викендом је овај смер вероватно много прометнији. Испоставило се да је Мосорашки дошао као шлаг на торту овог путовања.

     Сва четири члана дружине су срећна, задовољна и поносна бројем испењаних смерова. Пакленица им је доказала да су у доброј форми и да су спремни и за теже ствари.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.