Hajla u decembru 2018.

Jednu od lošijih penjačkih godina za alpinistički odsek „Novi Sad“ htedosmo završiti nekim finim, zimskim penjanjem i prva ideja je bila Grosglokner. Međutim, -30 celzijusovih stepeni i vetar od 80km na čas su rekli: „ Austriju videti nećete.“. Uz podršku Komisije za alpinizam PS Vojvodine i finansiranje troškova puta, odlučujemo se za Hajlu. Zašto Hajla? Delovala nam je malo mistično, a i čudno nam je bilo da nema podataka o alpinističkim usponima na njoj. Ako ne može Grosglokner, barem da bude nešto neobično. Moram da se zahvalim na nesebičnoj pomoći Nenadu Tripkoviću (alpinistički instruktor – AO Jastrebac) , ali njegovi opisi su, za nas, na pogrešnoj strani planine jer bismo mi da penjemo sa severne strane. Takođe, hvala AOB-u i Milanu Smiljaniću (Hamzi), na prosleđivanju opisa smera „Hajle Selasije“ i koji je jedini,  za koji mi znamo, zabeleženi smer na Hajli. I, opet, AOB i Jovani na podršci u logistici ili pronalaženju parking mesta u snegom zatrpanom Beogradu.

 

slika 1

Konačno, četvrtak / petak (20 – 21. decembar 2018.)

Iako ja iz Bijeljine u Beograd stižem u popodnevnim satima, a ostatak ekipe iz Novoga Sada (Aleksandra, Edin, Vlada i Andrej) kreće u 21.00,  uopšte mi nije smetalo da kasnim ceo sat na dogovoreno mesto za sastanak. Njima moje kašnjenje nije bilo preterano smešno, ali nastavljamo put ka Kruševcu! Tu se uveravam u tvrdnju da Novosađani ne razlikuju Kruševac, Kragujevac i Kraljevo, tako da umesto planiranog puta ka Kruševcu, ipak idemo preko Kragujevca ka Novome Pazaru. Novi Pazar, ustaljeno, doručak i oko 6.00 stižemo u Rožaje. U Rožajama planirasmo da kupimo nekih stvarčica, međutim, Crna Gora je to. Na svim radnjama piše da rade od 7.00, ali ne verujte svemu što pročitate. Konačno se nalazimo sa Fevzijom Fekom Kurtagićem, koji od tada brine o nama. Prebacujemo stvari kod njega u džip i imamo fenomenalnu vožnju po snegom zatrpanim planinskim putevima. Dolazimo sa suprotne strane od Bandžova. Džip ostaje kod stare uljare, a mi nastavljamo peške ka domu Grope, pod Hajlom.  Već se da naslutiti da je sneg veoma loš za penjanje, ali nada poslednja umire. Nakon par sati hoda i sećajući se reči iz opisa smera „Hajle Selasije“ kako Hajla puno pruža za penjanje, ostajem zapanjen prizorom i izgledom stene. U momentu se zapitah i zašto smo, uopšte, dolazili i šta ćemo penjati?! Centralni deo severne strane, zaista, deluje impoznantno. Pokušavajući se povratiti od šoka, uočavam nešto što bi mogao biti fenomenalan smer. Nekih 150mnv snega 60-70 stepeni, rastežaj (40 – 50metara) vertikalne stene i još jedno dva rastežaja snegom do grebena ka vrhu od nekih 80 stepeni. Dok tražim i rezervnu varijantu, jer je ova stena upitna da li je možemo popeti, pristižu i ostali. Saopštavam im ideju, na šta Feka  komentariše.

  • Smer bi bio super, ako bi ga mogli popeti, ali imate veći problem od te stene.
  • Koji???
  • Vidiš li onu rupu?
  • Vidim.
  • E, tu mečka spava.

Tako da je ostala ta rezervna varijanta, kao mogućnost. Konačno stižemo u dom. Feka nas ugošćava kao najrođenije. Vatrica, rakijica i malo užine dok nam ne spremi večeru. Svesni lošeg snega za penjanje, pršić u koji se upada i iznad kolena, razmatramo koje su nam varijante za penjanje. Vlada, Edin i Andrej razmišljaju o ponavljanju smera „Hajle Selasije“ ili penjanja na vrh koji se nalazi iznad samoga doma na Begovom bregu, a Aleksandra i ja odlučujemo ići na suprotnu stranu i penjati ono što izabrah kao rezervnu varijantu pri dolasku. Edin i Vlada odoše da isprte prilaz smeru da ujutru ne gube vreme i snagu. Nakon nekog vremena odlazim i ja da uradim isto ka Aleksandrinom i mom zamišljenom smeru. Već u startu vidim da je to nemoguća misija. U jednom momentu primećujem Vladu i Edina da nisu otišli ka smeru „ Hajle Selasije“, već da penju na taj obližnji vrh na Begovom bregu. Mnogo se muče. Odozdo se vidi da sneg ne drži. Nastavljam sa prćenjem, ali nakon jednoh sata nisam ni trećinu prešao, a mrak pada. Povratak u dom. Razgovaramo sa Edinom i Vladom koji su uspeli izaći na vrh Begovog brega, o kvalitetu snega. Njihov utisak je da je veoma loš i zaključujemo da nećemo ništa, sutra, smerski penjati već planinarskom stazom otići na vrh.

Subota 22. 12. 2018.

Ujutru krećemo iz doma ka vrhu. Plus dva stepena i sneg još lošiji nego juče. Uz velike napore stižemo do kuloara koji vodi zimskom planinarskom stazom. Negde na polovini kuloara, Aleksandra i ja odlučujemo da, ipak, probamo nešto smerski popeti. Uspevamo od opreme skupiti četiri gurtne i prusik, a u domu je ostalo opreme da možemo K2 popeti. Ostatak ekipe nastavlja ka vrhu, a nas dvoje se prebacujemo do pod stenu gde smo nameravali penjati. Od juče zamišljenog smera odustajemo jer nemamo ništa za osiguravanje u steni.

Jovanin smer

Odlučujemo se za smer koji deluje da je ceo pod snegom i da imamo boriće za međuosiguravanje. Kako smer iz ravno gore, zavija udesno, pa naglo ulevo, vidimo da su ti borići visoko iznad nas i da nam ne mogu biti od pomoći, ali nastavljamo. Smer je sveukupno od  50 do 70 stepeni, uz na par mesta i malo većim nagibom. Penjemo nenavezani, ali kako se nagib diže, zbog mnogo lošeg snega, penjati je sve teže. U jednom momentu dolazim do dela gde zbog nagiba nema mnogo snega, a pršić brzo nestaje pod nogama. Kamenje se kotrlja pod derezama, alatke (bajle, cepini) ne drže. Navezujemo se na uže. Nakon dvadeset i koji metar na nekoj grančici pravim mećuosiguranje. Nakon toga smer ide u nešto veći nagib i miks ne znam ni ja čega. Nakon još petnaestak metara jačeg nagiba, lošeg snega, kamenja koje se ne drži, grana i jedine sreće kada se alatka zabije u zemlju, uspevam doći do nekih grana i napraviti osiguravalište. Nekako i Aleksandra uspeva popeti taj deo koji ja dodatno razrovih i razmatramo šta nam je činiti. Nastaviti ili se vratiti. Već do sada potrošismo puno vremena. Ali za nazad bismo morali ostaviti opremu na granama jer nemamo oko čega obmotati uže, a snegu ne verujemo za snežno sidrište. Čuj, ostaviti opremu?!  Nastavljamo dalje. Ostatak smera je pod snegom ali i dalje mnogo lošim. U jednom momentu, na tom delu najvećeg nagiba, propadam do ruku u neku krošnju drveta. Uz mnoštvo znanih i neznanih ružnih reči i zašto mi je ovo trebalo, uspevam se iščupati i nastaviti dalje dok nisam osetio da nemam više užeta. Pravim osiguravalište u snegu i Aleksandru osiguravam „preko leđa“. Penjemo se još desetak metara na, kako smo mi mislili, snegom pokriven proplanak. Ispostavlja se da je to klasičan, više metara visok, snežni nanos „na nož“, nastao odbijanjem vetra od planine. Prečamo dvadesetak metara po nožu do neke stene sa koje krećemo u silazak uz nekoliko „abzajla“. Od jednog otkopanaog vrha drvceta, do drugog i tako do pod smer. Već na polovini silaska je pao mrak, tako da iz smera izlazimo pod lampama i konačno krećemo ka domu gde nas čeka ostatak zabrinute ekipe, jer je naše penjanje trajalo malu večnost. Rezime smera bi bio, u dobrim uslovima, da je to jedan fin, školski, srednje težak smer oko 200mnv. Težinski nivoa Pantinog žleba na Durmitoru, ali zbog uslova našeg penjanja, nama je izgledao kao da smo popeli sever Materhorna. Zbog datuma na koji penjasmo smer i njene pomoći u logistici, smer nazivamo „ Jovanin“. Valjda bude vredelo kojeg piva, od dotične. Istovremeno, dok smo mi penjali smer, Edin, Vlado i Andrej su nastavili ka vrhu Hajle. Uspevaju izaći na sedlo pod grebenom i greben. Tu vide da su, prteći sneg, mnogo vremena izgubili i da ne bi imalo smisla nastavljati dalje ka vrhu. Odlučuju da se vrate. U povratku svaku priliku koriste za komunikaciju sa nama, bodrenje i dovikivanje koliko se moglo od jakog vetra. U kasnim satima, jer se nas dvoje vratismo oko 20.00 časova, skupismo se svi u domu i navalismo na Fekinu hranu i veće količine raznih sokova od voća….šljiva, grožđa, hmelja, jer ipak mora se zdravo hraniti. Kako je noć odmicala i jutro se približavalo, pecaroške, lovačke i alpinističke priče su dobijale na jačini, a mi bivali sve jači alpinisti dok konačno nismo legli.

 

Jovanin smer

 

Nedelja 23.2.2018.

Nakon dva sata spavanja oglasiše se prvi petlovi i ostale životinje sa budilnika mobilnih telefona. Pospremanje doma. Pakovanje stvari i povratak ka Džipu. Još jedna luda vožnja po snegu. U Rožajama prebacujemo stvari u Vladin automobil. Ali, Feka nam ne da da odemo dok ne uporedimo Rožajske ćevape sa onima iz Pazara. Zaključak ne bih iznosio, jer treba ponovi ići tamo, ali iz moje Semberije su najbolji. Povratak nazad, ustaljenim putem preko Kruševca. Ne, ipak Kragujevca, do Beograda. Ostavljaju me kod Urgentnog (pu, pu, pu) i svako na svoju stranu do Novoga Sada, odnosno Bijeljine.

Rezime vikenda:

Nismo se pokajali zbog izbora Hajle. Naprotiv, sigurno ćemo se vratiti. Centralna stena je zaista veoma izazovna za penjanje i teško da se tu može nešto penjati, osim ako sneg ne bi bio baš zaleđen jer pri izlazu na greben ide i do 90 stepeni pod strehe, a o stenama i da ne govorim.  Međutim, obodne strane pružaju velike mogućnosti i razne težine penjanja. Ono što još povećava draž penjanja na Hajli je što sve što penjete je prvenstveno, tako da ne znate šta vas čeka. Ako je i bilo pre penjanja, nije ostalo zabeleženo. Barem mi nismo uspeli doći do podataka. Smeštaj u domu Grope na 1900mnv je fenomenalan, a o ukazanoj brizi i gostoprimstvu od strane Feke bilo bi malo još ovoliko pisati. Tako da uz AOB-ov smer „Hajle Selasije“ i AONS upisuje „Jovanin“ i nadam se da će ovo pogurati i ostale da posete Hajlu i da je išaramo smerovima, jer kao planina to zaslužuje.

Veliki pozdrav od AONS ekipice: Aleksandre, Vlade, Edina, Andreja i mene

Denis Ivanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *