Naš tim

 

Obrad Kuzeljević, instruktor alpinizma

– Alpinizmom sam počeo da se bavim davne 1994. godine, a alpinista postao 2011. godine, tad sam i završio instruktorske tečajeve. Instruktor sam postao 2012. godine. Najznačajnija penjanja sam imao u Alpima, penjući klasike tradicionalnog alpinizma u Severno Triglavskoj steni Skalaška, Nemška, Sandi Wisijak i dr zatim Pizzo Badile   (Nort Ridge) ili Pizzo Cengalo, Grossglockner smerom Mayrlamp i veliki broj zaleđenih vodopada i slapova, te nekoliko smerova u predelu Savojskih Alpa.
Kao instruktor, veliku pažnju posvećujem tradicionalnom alpinizmu, koji u suštini i jeste najviši domen alpinizma, ali i njegov najatraktivniji i najekstremniji segment.
Član sam Alpinističke sekcije „Celtis”, Sombor, ali najviše kurseva imao sam u saradnji sa ASNS, koja je ujedno postala i najbrojnija alpinistička jedinica u Srbiji.
Njihov rad, entuzijazam i posvećenost su ujedno i moj motiv za rad i saradnju sa njima jer meni kursevi ne predstavljaju obavezu već zadovoljstvo. Zadovoljstvo je veće kada posle održanih polaznih kurseva iste ljude vidim na višim nivoima obuke. Baš ova odlika je karakteristična za ASNS a meni predstavlja zadovoljstvo i pokazatelj je i moga uspeha. Rad sekcije bih ocenio visokom ocenom jer na godišnjem nivou imaju veliki broj popetih smerova ali nije samo to – njihova želja za znanjem i napretkom u alpinizmu su ono što me fascinira.

Aleksandra Bunjevčev, načelnica AONS

– Sekcija po predatim penjačkim kartonima 2015. godine broji 37 članova. O toga 31 član ima adekvatno zvanje: instruktor alpinizma (1), alpinista pripravnik (30), a ostali su započeli školovanje.
U letnjem periodu treninzi se održavaju na dve lokacije: na steni Petrovaradinske tvrđave ponedeljkom, sredom i petkom, a po dogovoru i na stenama vidikovca „Orlovo bojište” na Fruškoj gori. Tokom zime, članovi Sekcije treninge održavaju na veštačkoj steni Edukativnog centra sredom i subotom u večernjim satima. Za ravnu Vojvodinu naša vežbališta su i više nego dobra.

Članove ASNS pitali smo kakva su njihova penjačka iskustva.

Denis Ivanović
– Mlad sam k’o rosa – tek trideset devet i po, a u klasičnom planinarstvu/visokogorstvu sam već duži niz godina. U alpinizmu dve, tri godine. Za ASNS sam se opredelio, jer mi se dopala atmosfera u klubu. Mislim da je najmanje osetno neko „takmičenje” među članovima, kao i da su sujete na dosta nižem nivou nego u nekim drugim klubovima (alpinističkim organizacionim jedinicama). Razlog tome je što članovi najviše dolaze iz klasičnih planinarskih klubova, pa su samim tim i etika, kao i međuljudski odnosi na mnogo višem nivou, zahvaljujući planinarskim navikama da ne streme nekim ličnim dokazivanjima drugima, po bilo koju cenu.
Takođe i veoma bitan razlog je što se u ASNS i dalje dosta pažnje poklanja tradicionalnom penjanju u steni (neopremljeni smerovi), što nam je u planini, ipak bitnije.
Mislim da Novi Sad ima sreću, za nas penjače, jer ima prirodnu stenu i mogućnost svakodnevnog vežbanja ispod Petrovaradinske tvrđave. Nažalost, nemam priliku često da vežbam na njoj jer sam iz Bijeljine (R. Srpska), ali bih voleo da imamo nešto slično u našoj ravnici. Takođe, i Orlovo bojište za nas ravničare dobro dođe kao vežbalište za penjanje dugih smerova.
Što se tiče penjališta u Srbiji i inostranstvu, lično mi je svejedno. Penjanje je penjanje gde god to bilo. Svako mesto, svaka planina, stena imaju neku svoju draž. Stena kod nas ili inostranstvu postavlja isti zahtev – uspeti je popeti. Ali lepo je spojiti i turizam sa penjanjem, mada najveća prednost odlaska u inostranstvo je upoznavanje drugih penjača, njihovih tehnika i načina penjanja.
U Srbiji se najopuštenije osećam na Kablaru jer tamo načinih prve korake, tako da kad kažem „moje penjalište” mislim na Kablar i ako je udaljeno 250 km od mene. Mnogi ga i ne vole radi veoma „krušljive” stene, ali sve ima svoje draži.
Uvek ću preporučiti bavljenje borilačkim veštinama, ali za planinarenje i alpinizam vam nije potrebno nikakvo prethodno bavljenje sportom. Međutim, same ove aktivnosti, zbog svoje ekstremne psihofizičke zahtevnosti, će vas naterati da počnete mnogo više da radite na sebi, u svim aspektima. Kako vam se apetiti u penjanju budu povećavali, sami ćete polako prelaziti na zdraviju ishranu, kao i na podizanje fizičke izdržljivosti, a sve to će uticati i na jaču volju i psihičku stabilnost.
Tehnike penjanja veštačke stene i dugih smerova u prirodnoj steni nisu iste. Ali za održavanje kondicije, upenjanosti, snalaženja „u detaljima” sigurno da dobro dođe. Dvoransko i sportsko penjanje sa planinarstvom i nisu povezani. Međutim, alpinizam je vrhunac planinarstva i tamo gde mogućnosti visokogoraca prestaju, nastupa alpinizam.
Istina da je kod nas pojam alpinizma, trenutno, više povezan sa „rock climbing”-om, iz opravdanih i neopravdanih razloga, ali se nadam da će se polako kretati, ipak, u smeru u kojem bi i trebalo, tako da alpinizam dobije zasluženo mesto u planinarstvu i to kao njegov najzahtevniji deo.
Zašto bi se drugi učlanili u našu sekciju? Kod nas neće zateći veliku dozu „fensi” stvari, ali će sigurno osetiti jednu normalnu, pristojnu i drugarsku atmosferu. Atmosferu gde se trudimo pomoći jedni drugima, a ne samo misliti o svojim interesima. Dosta više se pažnje poklanja početnicima nego postizanju nekih ličnih „rekorda”, tako da ASNS i dalje drži do mentorskog rada sa svršenim tečajcima, a ne da se nakon tečaja prepuste sami sebi. Potenciram „drugarsku” atmosferu, pa tako i kada se svađamo i to radimo drugarski i iz nekog ubeđenja, a ne ličnog koristoljublja. Ali sve to je od nas, ipak, napravilo najbrojniji klub u Srbiji.
Budućnost? Ako bude zdravlja i novca, plan je da tokom predstojeće zimske sezone što više vremena provedem u ledu i snegu – na planini.

Jasmina Tekić
– Imam 50 godina, a penajanjem se bavim od 2009. – oko sedam godina. U Novom Sadu ASNS je jedina alpinistička sekcija i nisam sigurna da je moguće učiti tradicionalno penjanje bilo gde drugde.
Problem sa penjalištima na Tvrđavi i Orlovom bojištu je što ima malo smerova i ljudi koji redovno tamo treniraju zapravo penju stalno jedne iste smerove, a tako ne može da se napreduje. Raznovrsnost, stalne promene i povećavanje težine su nužni da bi trening bio dobar.
Po mom mišljenju, najbolje penjalište u Srbiji je Jelašnica. Od mesta gde sam penjala u inostranstvu izdvajam Kalymnos u Grčkoj – po meni najbolje penjalište u Evropi i jedno od najboljih u svetu. Antalya u Turskoj je takođe dobra. Van Evrope YangShuo u Kini je jedno od najspektakularnij mesta, Krabi Island na Tajlandu za sve koji vole more i penjanje. U Americi, Gunks Rocks blizu New York-a je po mnogima najbolje mesto posle Yosemite-a, puno smerova od sportskih do tradicionalnih svih težina i dužina.
Penjač koji ne vežba na veštačkoj steni je kao igrač koji ne radi svaki dan „stap”. Bavim se trčanjem i mislim da je to važan sport za sve koji žele u visine. Takođe, i penjanje bez planinarenja je kao kada neko hoće da uči da roni, a ne zna da pliva.
Bilo bi lepo da se ljudi učlanjuju u sportske klubove iz ljubavi prema sportu i prirodi. Međutim, nikada nas nije bilo više na planeti i nikada ljudi nisu bili toliko opsednuti da budu izuzetni i iznad drugih, a tome naročito doprinose društvene mreže. Odjednom, ekstremni sportovi postaju popularni. „Self-broadcasting”, samoveličanja i samohvaljenja sa jednom porukom: „planinari, penjači, alpinisti, trkači i svi ostali supermeni su veličanstveni ljudi koji žive veličanstvene avanturističke živote, a svi ostali su ništavni, dosadni smrtnici”. „Ja se bavim EXTREMNIM sportom – znači, ja sam bolji od tebe”. Ima stara kineska izreka: „Ja živim u planini i niko ne zna za to”. Danas, ona bi trebalo da glasi: „Ja živim u planini i svi znaju za to”.
Treba povećavati brojnost sekcije, naročito mladih članova, a iznad svega razviti zdravu komunikaciju i saradnju između penjačkih i alpinistickih klubova, skcija, odseka… Podeljenost na klanove, „ko će kome pokazati”, „ko je ovakav, a ko je onakav”, jedan je od glavnih razloga zašto sem Staše Gejo Srbija nema nikog internacionalne klase, a napolju rastu veoma talentovana deca.

Andrej Teodorović
Tridesetosma mi je godina, a šest godina. Ono što me je privuklo u ASNS jeste opuštena atmosfera prikom treninga. Jedna od retkih aktivnosti gde svaki put kad dođete posle duze pauze, svima bude drago što ste se vratili bez obzira na to koliko treninga ste propustili.
Prednosti penjalista Petrovaradinska stena i Orlovo bojište su blizina i dostupnost, tj. mogućnost dolaska kad god smo raspoloženi. Iako imamo termine za treninge, nas niko ne ograničava da dođemo kad god želimo. Iskreno, dolazim samo u terminima treninga, jer u društvu je uvek lepše penjati.
U Srbiji sam penjao smeri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, Gornjačkoj klisuri i na Borskom stolu. Borski stol je lepo mesto za posetiti. Kad ste tamo kao da ništa drugo ne postoji na svetu, jer tamo ste skoro odsečeni od sveta i možete se posvetiti penjanju. U blizini doma se nalazi i jezerce, tako da je u letnjim mesecima zanimljiviji sadržaj. Jako važna je i Ovcarsko-kablarska klisura koja je, maltene domaći teren. Uglavnom je to penjalište na kom se započinje i završava sezona.
Durmitor je jako lepo mesto zimi. Penjanje na vrhove kad je sve belo, čisto i mirno okolo baš je lepo iskustvo, a to možete tamo često doživeti.
Veštačka stena je jako korisna za trening i omogućava da tokom zime pripremim za penjačku sezonu na prirodnoj steni. Prirodna je, naravno, više za uzivanje. Lepo je što kao sekcija imamo mogućnt treninga na veštačkoj steni.
Mislim da su svi sportovi koji razviju osećaj ravnoteže i elastičnost mišića kompatibilni s penjanjem. Ipak, posebno bih izdvojio tenis.
Planinarenje je deo alpinizma, jer uglavnom većina penjanja počinje i završava se šetnjom, a da bi to sve bilo što lakše, važno je baviti se planinarenjem. Planinarenje i alpinizam imaju mnogo dodirnih tačaka, tako da teško možemo odrediti gde jedno počinje a drugo se završava.
Zašto ljudi treba da su učlane u našu sekciju? Zbog opuštene atmosfere, ako hoće da uživaju u penjanju treba da svrate i probaju.
Moji planovi su da se oprobam na Mayerlrampe i Pallavicinirinne.

Vladimir Bobić
– Imam 37 godina, a alpinizmom se bavim dve i po godine. Za ASNS sam čuo od prijatelja, kolege planinara i poželeo da se oprobam. Naša penjališta, Petrovaradinska stena i Orlovo bojište, imaju po par kratkih „smeri”, ali smo srećni da uopšte imamo prirodnu stenu za trening usred ravnice. Iako ove stene ne pružaju veliki izbor za penjanje sasvim su dovoljne za trening. Uz malo mašte, postojeće smeri se mogu penjati na nekoliko nacina. S obzirom da se alpinizmom bavim tek nešto više od dve godine, nisam imao prilike da posetim više penjališta. Do sada sam bio u Gornjačkoj klisuri i Ovčar Banji. Više mi se sviđa Gornjak jer je stena lepa i čista, dok je u Ovčar Banji više krušljiva. Nisam ljubitelj veštaćke stene, ali je zgodna za održavanje forme u zimskom periodu. Ranije sam se bavio karateom, za koji mislim da je kompatibilan sa svim sportovima. Zbog manjka vremena sam prestao da treniram karate, pa sam počeo da vežbam svako drugo jutro pred posao. Alpinizam je logičan korak napred svakog planinara visokogorca. Smatram ga najvišim oblikom planinarenja. Dok za sportsko penjanje ne mora ni da se izlazi napolje…
ASNS je odlično mesto za prve korake u alpinizmu, jer se sastoji od alpinista svih nivoa koji vrlo rado primaju i
pomažu novajlijama. Za mene je alpinizma poput stepeništa. Na kraju su najviše planine i najteže stene, ali za sad još uvek planiram lagano – stepenik po stepenik radim na svojoj formi, tehnici, znanju i, naravno, usput uživam u tome.